Ризнице

СРПСКА АРХЕОЛОГИЈА У 150 ПРИЧА: ЗЛАТНО ПРСТЕЊЕ СТЕФАНА ПРВОВЕНЧАНОГ, КРАЉЕВИЋА РАДОСЛАВА И КРАЉИЦЕ ТЕОДОРЕ
Три драгоцености немањићке Србије
Од владарског накита Немањића мало је сачувано и остале су велике непознанице. Ова три изванредна примерка утолико су вреднија. Први је 1935. изненада пронађен, из другог пута, у студеничком кивоту Првовенчаног Краља. Други је академик Медаковић открио 1960-их код једног минхенског антиквара. Трећи је имао необичан пут од темеља Бањске до витрине Народног музеја

Пише: Војислав Филиповић
Илустрације: Народни музеј, Београд

Златно прстење које се са великим степеном вероватноће може везати за припаднике династије Немањића изузетно је редак налаз у нас. И у ширем смислу краљевског или потоњег царског накита Немањића, златно прстење Стефана Првовенчаног, краљевића Радослава и краљице Теодоре представља, за сада, једини сачувани накит који је припадао српским средњовековним владарима или члановима њихове уже породице.
Иако би се дало помислити да су српски краљеви можда били сиромашни или скромни, византијски државник и писац Теодор Метохит, који је у два наврата боравио на двору краља Милутина, описује: „И сам краљ бејаше веома лепо украшен накитом. Око тела имао је више накита и бисера, колико год је могло да стане, и сав је трептао у злату.” Из овог описа, других историјских сведочанстава, као и ликовних представа, јасно је да су српски краљеви и њихове породице користили разноврстан и отмен накит, који је поред прстења обухватао и наушнице, дијадеме, наруквице, појасеве, копче/запоне, те дугмад, па би се могло рећи да нам је до данас владарски накит Немањића остао велика непознаница. Исто тако, за сваки од ова три прстена постоји различита прича о околностима у којима је пронађен.

ЗНАЦИ МОЋИ И ОТМЕНОСТИ

Прстен великог жупана, потоњег краља Стефана Првовенчаног, фактички је откривен „тек из другог покушаја”. Приликом првог отварања кивота, 1813. године, прстен није ни регистрован, да би тек 1935. игуман манастира Студенице навео да се „у ћивоту налази на ланцу златни краљевски прстен који је добио од светог Саве”. Прстен је био украшен са четири купаста испупчења (очувана су само три) и филигранским нитима. Изглед прстена, али и податак да га је краљ добио од свога брата, светог Саве, указују да је то златарски рад неколико деценија старији од времена када је Стефан проглашен за жупана, па се претпоставља да је могао бити и део наслеђеног породичног накита. Прстен краља Стефана данас се налази у ризници манастира Студеница.
И други примерак, веренички прстен краљевића Радослава, сведочи о раскошној владарској опреми и накиту, али и о путевима српске средњовековне дипломатије и везама са византијским двором. Прстен има масивну главу са натписом на грчком језику у седам редова, у стиховима: „Ово је веренички прстен Стефана, изданка лозе Дука, те стога, Ано из рода Комнина, у руке га прими.” Стихове је саставио лепански митрополит и државник Јован Апокавк, који се снажно залагао за склапање овог брака. Прстен је израђен вероватно у Солуну, а заруке су обављене крајем 1219. или почетком 1220. године. Текст је написан на грчком зато што је краљевић хтео да нагласи своје порекло, с обзиром на то да је по мајци био унук византијског цара Алексија III и да је васпитаван у византијском духу. Радослав је невесту дочекао на очевом двору у Паунима код Урошевца, где је обављена и свадба. Прстен је набављен заслугом академика Дејана Медаковића, који га је 1960-их приметио код једног минхенског антиквара. Обавестио је о томе Народни музеј у Београду, који га је потом откупио за тадашњих 5.000 марака.

У ТЕМЕЉУ ХРАМА

Прстен краљице Теодоре потиче из првих деценија XIV века и ремек-дело је српског златарства. Припадао је краљици Теодори, супрузи Стефана Дечанског и мајци цара Душана, која је преминула у октобру 1322. године, када је и сахрањена у манастиру Бањска, задужбини Стефановог оца краља Милутина. Околности под којима је нађен овај прстен представљају низ чудних догађаја, на срећу, са позитивним исходом. Наиме, ратне 1915. године, приликом повлачења српске војске ка Албанији, започета су вишедневна ископавања у манастиру Бањска, изгледа под надзором самог регента Александра Карађорђевића. Циљ је вероватно била потрага за легендарном ризницом краља Милутина у манастирским темељима. Том приликом, у припрати је нађен гроб женске особе, вероватно краљице Теодоре, чије су кости након скидања два прстена са њене руке брижљиво прикупљене и уз присуство свештеника наново сахрањене у олтару.
Други, сребрни прстен са уметнутом античком гемом, завршио је у збирци породице колекционара Љубе Недељковића. Сам прстен изливен је у једном комаду и богато украшен по целој површини нијелом и урезивањем. На његовом врху урезан је двоглави орао раширених крила, а око врата прстена натпис „+кто га носи помози му Бог”. Карика је богато украшена флоралним орнаментима и представама лавова и грифона.

***

Пут до музеја
Прстен краљице Теодоре, откривен у Бањској 1915, завршио је у колекцији регента Александра, који га је једно време носио на руци, а потом као привезак на ланцу за сат. Након рата, притиснут празноверицама, краљ га поклања своме пријатељу адвокату Благоју Барловцу, али га се и он бојао, те га 1926. године у тајности предаје Народном музеју у Београду.

***

Двоглави орао
Други прстен пронађен у Бањској, сребрни, значајан је и по хералдичкој представи двоглавог орла као грба Немањића, с обзиром на то да се пре тога јављао само на фрескама као мотив владарске одеће.